VRPOLJENJE NA ČASU - SAMO IZVOLITE!!!

Svako dete raste, uči I sazreva u svom tempu, I ovaj process je uspešan I jedino moguć onda kada je dete spremno na to I na samo njemu svojstven način.  

Bitno je da umemo da slušamo I razumemo šta nam deca kažu o svom procesu učenja I kako im vrpoljenje pomaže da se koncentrišu. Da, dobro ste pročitali. Deca imaju potrebu da se kreću, vrpolje, igraju se rukama, ili pomeraju čitavo telo. U učionici to izgleda ovako: Miloš cupka pored stolice dok završava zadatak, dok se Ivona ljulja na stolici dok traje vežba čitanja. Lena se igra olovkom I buši gumicu dok traje vežba slušanja, a Nikola besomučno pali I gasi hemijsku olovku.

U današnje vreme deca imaju nedovoljno razvijen vestibularni (balansni) sistem a razlog je prost, deca se danas ne kreću dovoljno. Da bi deca razvila snažan  I stabilan senzorni sistem potrebno je da se kreću I pomeraju, da budu mobilni – nekoliko sati dnevno. Kretanje drži mozak budnim I u operativnom stanju, a tada je I spreman da obradi nove informacije.

Činjenica je da današnja deca idu u školu sa telima I mozgom koji nisu dovoljno spremni za učenje. Od dece se danas traži da sede mirno na času I pažljivo prate nastavu, I po nekoliko časova za redom. Potpuno je prirodno što deca onda imaju potrebu da se vrpolje I stimulišu mozak na rad, dok se to još uvek percipira kao nedostatak pažnje, a ustvari dete radi upravo suprotno!

Kako organizovati nastavu?

Ako želimo da umanjimo vrpoljenje na času potrebno je da nastavu koncipiramo tako da u dovoljnoj meri stimuliše mozak I zadovolji detetovo interesovanje, a da ne ugrozi primarni zadatak na času. To znači da moramo uključiti kretanje u sam process učenja, i ne samo to. Potrebno je zadovoljiti i neke druge detetove senzorne potrebe, kao što su vizuelne, auditivne, taktilne, pa čak i čula mirisa u ukusa.

Takođe, pauze u procesu učenja su vrlo bitne, te je takođe potrebno koncipirati nastavu I isplanirati zadatke da angažuju dečiju pažnju ne duže od 7-10 minuta.

Dakle, pustite decu da se vrpolje, ili još bolje – smislite im vi “vrpoljeće” aktivnosti!

http://www.ntcucenje.com/spretni-prsti-spretan-jezik

http://www.brainbalancecenters.com/blog/2014/11/fidgeting-strategies-for-kids-with-neurodevelopmental-disorders/

http://www.balancedandbarefoot.com/blog/the-real-reason-why-children-fidget#sthash.BctTjqIs.dpuf

Značaj igre u procesu učenja

Značaj igre u procesu učenja

Igra se često navodi kao suprotnost ozbiljnom radu, te se shodno tome i kategoriše kao manje važna i trivijalna aktivnost kojom deca ispunjavaju vreme dok ne sazreju da preuzmu uloge koje društvo od njih očekuje, u skladu sa njihovim uzrastom i zrelošću. Ovakav zanemariv stav prema jednom od najznačajnijih razvojnih aspekata ljudi je više nego poguban, ako sagledamo način na koji deca uče i koji uticaj igra ima na razvoj kasnijih ličnih, društvenih, kulturnih i socio-ekonomskih veština. Igra se sve češće prepoznaje kao važan deo svakog procesa, kako kod dece tako i kod odraslih.

Deca su po prirodi radoznala, imaju taj urođeni poriv da upoznaju svet koristeći čula, slušaju, ponavljaju, oponašaju, opipavaju, isprobavaju, dotiču, mirišu, dok najmlađi čak i gricnu. Ovo rade kako bi upoznali svet oko sebe i  razumeli kako on funkcioniše.  

Kroz fenomen igre deca se razvijaju i uče dok učestvuju u grupnim aktivnostima. Igra omogućava deci da razviju jezik, da se socijalizuju, da se fizički angažuju, da logički razmišljaju, rešavaju konflikte i iznalaze različita rešenja. Sam razvoj i unapređenje  ovih veština značajno utiče na razvoj samopouzdanja.

Postoji nekoliko podela igre, ali neka uopštena jeste podela na:

1.       fizička igra

2.       igre sa objektima

3.       igre sa simbolima (jezik – govor, pisanje, brojevi,  muzika, itd)

4.       igre pretvaranja, igranja uloga

5.       igre koje se igraju po specifičnim pravilima

Ukoliko vaše dete pokaže želju da uči engleski jezik u predškolskom uzrastu vrlo je bitno da u proces selekcije prave škole za vašeg mališana uzmete u obzir i plan i program, tačnije, koliko on sam inkorporira  većinu, ako ne sve gore navedene oblike igre. Potpuno je nerealno očekivati da će dete ostvariti neki značajan progres ukoliko samo sedi mirno u klupi, sluša predavača i mehanički ponavlja gradivo koje ćete očekivati da zna posle nekog vremena, jer to nije prirpdan proces učenja, pogotovo u dečijem uzrastu.

Više o značaju igre možete pročitati na:

1.       http://www.parentingscience.com/benefits-of-play.html

2.       https://www.psychologytoday.com/blog/beautiful-minds/201203/the-need-pretend-play-in-child-development

3.       http://www.child-encyclopedia.com/play/according-experts/learning-through-play

Kada je najbolje vreme da Vaše dete počne da uči strani jezik?

Ovo je jedno od ključnih pitanja kada je u pitanju učenje stranog jezika, te je diskusija na ovu temu često prisutna. "Da li je prerano ako dete počne da uči strani jezik u 3. godini života? Da li je kasno ako dete počne da uči strani jezik sa 7. godina, kada krene u školu? Da li smo zakasnili ako upišemo dete u školu stranih jezika kada pokaže interesovanje, ili mu zatreba pomoć oko školskog gradiva, sa 9. ili 10. godina?"


UVEK je pravo vreme da Vaše dete počne da uči strani jezik. Ne postoji pojam ZAKASNITI, osim ako nemate rokove do kojih dete mora pokazati određeno vladanje jezičkim veštinama, što zavisi od brojnih činilaca. 

Vreme početka učenja stranog jezika jeste važan činilac, jer podrazumeva kognitivne sposobnosti polaznika u određenom uzrasnom dobu, vreme koje polaznik može da odvoji i uloži u ovaj proces, kao i mesto na lestvici prioriteta koje učenje jezika zauzima u određenom dobu. Međutim, pitanje koje je još važnije glasi KAKO moje dete usvaja strani jezik?

Pored odgovarajuće metodologije, koja se razlikuje u radu sa polaznicima različitog uzrasta, bitna je i sposobnost predavača, ili tima predavača, da tačno procene mogućnosti deteta u određenom uzrasnom dobu, uzmu u obzir način na koji dete usvaja jezik, kako radi samostalno kod kuće, kakve su mu radne navike, te u skladu sa svim ovim parametrima prilagode plan i program po kom rade tako da omoguće detetu da postigne svoj maksimum. 

Dobra procena i odgovarajuća metodologija uvek daju dobre rezultate, bez obzira kada je dete/polaznik počeo sa učenjem jezika. Sam uzrast deteta nije garancija uspeha, to je samo jedan od činilaca koji se moraju uzeti u obzir prilikom planiranja nastave. 

Naravno, pretpostavka da će dete pre "progovoriti" strani jezik ako počne ranije da ga uči jeste tačna u načelu, ali je tesno povezana sa mogućnostima deteta, posvećenošću roditelja i stručnošću predavača.  


Niste poranili ako Vaše dete upišete u školu stranih jezika sa 3. godine. Niste zakasnili ukoliko Vaše dete počne da uči strani jezik sa 7. godina. Niste zakasnili ako Vaše dete pokaže interesovanje za učenje stranog jezika sa 10. godina. UVEK je pravo vreme da Vaše dete počne da uči strani jezik.

Kako ohrabriti decu da počnu da čitaju na engleskom jeziku

Čitanje je veština koja počinje da se usvaja u osnovnoj školi tek pošto se deci i zvanično predstavi alfabet, početkom drugog semestra drugog razreda osnovne škole. Međutim, veliki broj dece već zna alfabet napamet, najčešće u obliku pesmice i pre prvog razreda osnovne škole.

Da li je ovo ključno za učenje veštine čitanja? Ne.

Englesko pismo nije fonetsko, kao naša azbuka, i vrlo je zbunjujuće. Učiti pravila, a potom i sve izuzetke je besmisleno i vrlo frustritrajuće, pogotovo u uzrastu kada deca počinju da se sreću sa tekstovima na engleskom jeziku. To, na kraju krajeva, i nije standardan pristup koji se primenjuje u osnovnim školama.


Neke od tehnika koje sam uspešno primenila u učionici, sa uzrastom od 7 i 8 (može i 9 i 10) godina su sledeće:

• kombinovana tehnika slušanja i čitanja - na ovaj način deca slušaju izgovor napisanih reči i sama su u mogućnosti da ponavljaju naglas. Ovo takođe podrazumeva da deca čuju jedan kraći deo teksta više puta pre nego što ih zamolimo da probaju i sami da ga pročitaju. 
• čitanje teksta koji su već naučili napamet - ovo je lako primenjivo kada deca prvo nauče napamet pesmicu (recitaciju, brojalicu, itd.), a onda pokušaju da čitaju. Na ovaj način, pretvarajući se da čitaju, oni počinju da povezuju reči koje izgovaraju sa pisanom rečima, bez inicijane potrebe da čitaju kako zaista i piše. Ovaj pristup je odličan jer deci uliva samopouzdanje i svaka pohvala koja usledi potom je sa pravom zaslužena. Ovde je bitno da deca nauče pravilan izgovor reči same pesmice. Na primer, ukoliko dete nauči napamet pesmicu koja koristi HAVE/HAS GOT za opisivanje pojave neke osobe, dete već generiše tipski vokabular za opisivanje osobe, te je posle pesmice vrlo prirodno preći na čitanje nekog kratkog teksta koji opisuje osobu, praktično koristeći iste reči. Pisanje kratkih pasusa sa opisom sebe, ili najboljeg prijatelja dolazi prirodno posle toga. 
• kategorizacija reči - ovo je poslednja tehnika koju sam imala prilike da isprobam sa mojom decom, i pokazala se kao vrlo stimulativna za decu. Naime, počeli smo da čitamo lektiru i svako dete je izabralo tekst-marker jedne boje. Potom smo zajedno čitajući pronašli sve reči koje se i izgovaraju kako se i pišu, te smo ih markirali. Na ovaj način deca ih slobodno čitaju fonetski, bez bojazni da će pogrešiti (mada se oko ovoga u mojoj učionici ne potresamo :)). Takođe, mogu samostalno kod kuće da se vrate na tekst i pokušaju ponovo da pročitaju isti pasus, ili stranu. Bili su i dovoljno odvažni da za domaći zadatak na narednoj strani lektire olovkom zaokruže reči za koje misle da se isto izgovaraju kako se i pišu, te smo zajedno proverili koje su od predloženih zaslužile da sijaju u lektiri. 

Kao i tokom svakog procesa učenja vrlo je bitno decu ohrabriti i istaći šta su sve naučili do sada, i pružiti im odgovarajuću podršku. Čitanje je vrlo zahtevna veština i mahom se oslanja na prethodno generisan fond reči koje je dete steklo, a što mu olakšava "prepoznavanje" reči tokom čitanja, ali nije od presudnog značaja. Dobar predavač, i roditelj koji ima strpljenja i razumevanja za ovaj dugoročan proces - jesu.